Na kraju grada

Autor: Stevan Raičković

Raičkovićeve pjesme obiluju epitetima i personifikacijom, on predmetima i pojavama daje osobine živih bića. Pjesnik je svjestan prolaznosti života i zato sve daje za jedan trenutak u kojem će biti sretan. Time zapravo u malim stvarima pronalazi svoju sreću. On naglašava kontrast između onoga što je priroda stvorila i onoga što je stvorio čovjek. U prirodi on pronalazi smiraj svoje duše. Na livadi, na klupi, on uživa u prirodi, s druge strane, čovjek stvara buku i narušava prirodu, što u pjesniku izaziva nemir. Čitatelj može zaključiti kako je pjesnik depresivan i da mu u tim trenucima samo priroda može podariti određene trenutke radosti za koje on živi. Balkon U ovom sutonu Jedan čovek stoji na balkonu I posmatra u plavičast prostor ispod sebe I na početku Rasejano nabraja stvari koje mu ulaze u oči I stvari koje samo kucaju na neka njegova vrata I ne ulaze. I evo Čovek već dobro razlikuje u svojoj glavi Zatamnjene površine iskošenih krovova Od razbacanih kvadrata svetlosti Koja obnavlja svoj limunasti život u prozorima I desno I levo. Smešta pod svoje čelo Malo okrnjenu sliku jednog zdepastog drveta I sliku visokog dima Koji se na putu do zasvetlucale zvezde pomešao sa vazduhom. Čovek na balkonu predoseća I to upečatljivo I neke detalje Koji se uporno dešavaju iza neprovidnih zidova U tek zatvorenim kockama. Vidi jednu smračenu pticu kako nestaje iza ivice I još mnogo I još bezbroj drugih stvari koje se skoro i očigledno prelivaju preko ruba pamćenja. I njegova glava Postaje mala već za sve te stvari I njegova samoća Postaje velika za njega samog u njoj I neodrživa. On gleda sa balkona I plavičast prostor ispod njega otkriva jedan zamršen svet asocijacija I čovek oseća da su Možda sve dotad nespojive stvari Prebacile nevidljive mostove između svojih i tuđih namera. Čovek je raširio jedine ruke koje ima Hteo bi da objasni svom gradu zagonetku koja je još iz dubine vremena postavljena Ali se u trenutku U tankoj pukotini između odluke i dela Setio nekih stvari Između ostalih i Ikara I njegov mu se lik sad širi pred očima Brzo i okruglo Kao trag bačenog kamena u vodi I čovek steže ogradu ispred sebe I oseća hladovinu od gvožđa I naslanja se na zid. Čovek zatvara oči. Hteo bi bar nekoliko reči da kaže Ali ih pesnici još nisu izmislili.